Semetesko jezero na Kopaoniku – jezero koje u sebi krije jedan zanimljiv prirodni fenomen
Jezero po kojem ostrva plove
Ovde možeš da uradiš ono što su samo bogovi mogli: da budeš, bar za kratko, gospodar ostrva i da ga pomeriš gde god želiš, zajedno sa sve travama na njemu, desetak ne baš malih stabala, i stazom dugom petnaestak metara, koliko je i veliko ovo malo čudo prirode.
Na Semeteškom jezeru, u srcu Kopaonika, ostalo je od većih samo ovo i još nekoliko manjih ostrva; neka su kupači već uništili.

Semeteško jezero na Kopaoniku polako privlači vikendaše
Ostrva plove, aždaja ćuti
Urlici koje su meštani slušali noću čuju s sve ređe, pa je pored vode po kojoj plutaju ostrvca, podignuta i jedna vikendica
Semeteško jezero na Kopaoniku poznato je po plovećim ostrvima koja "gura" vetar s jednog mesta na drugo duž vodene površine veličine fudbalskog stadiona, a do njega se stiže preko Kaznovića na kosovskoj magistrali.

Gejzir u šumskom čestaru, svetilište u steni, reka koja nestaje, plutajuća ostrva... Te dragulje planine retko ko od turista viđa

Sliku raskošne lepote Kopaonika pokrivenog snegom nosi u svesti i sećanju svako ko je makar jednom zakoračio na ovog gorostasa. Prevoji, smučarski tereni kakvih nadaleko nema, naselja, hoteli, žičare, staze za svakog skijaša, majstora i početnika. Kopaonik je pojam za ljubitelje zimskih sportova, domaće i strane. U zimu 1990. godine boravilo je na planini 130.000 turista. Grka, Engleza, Francuza, Rusa i Italijana bilo je oko 30.000.

I to je jedno lice ove planine.

A ono drugo, duboko skriveno u tamnim šumama, klancima, strmim padinama dostupno je uglavnom čobanima. Samo su oni i pokoji berač pečuraka dospevali do neizmernih lepota ove planine, do čudesnih slapova, ponornica, bukova, pećina, bogomolja skrivenih u

Bese jednom Radovan Veličković Suri, legenda Kopaonika, koji poznaje sve tajne “Srebrne planine”, čuva i podgreva njene mitove
Čovek-vuk i plamen
Na Kopaoniku, pod Pančićivem vrhom, kraj izvora Krčmar voda, živeo je čobanin i vidovnjak Suri. U njegovoj bačiji zaklonjenoj od vetrova bajao bi i lečio, štitio od vukova i orlova, nameštao polomljene kosti, svojim gatkama spasavao bolesnu decu i ljude koji su nagazili na vilino kolo. Na slavama kod kopaoničkih domaćina govorio je osam zdravica za boljitak kuće. Sedeo je kraj vatre stalno naložene i u toj vatri video je život. Verovao je da se taj oganj ne sme ugasiti ni leti ni zimi i da je snaga njegovih zdravica u vatri. Zato nigde nije

Pančićeva omorika uopšte ne raste na Kopaoniku.Na ovoj planini je samo grob Josifa Pančića, jer je to bila poslednja želja najvećeg srpskog prirodnjaka. Omorika je specifičnost Tare… Naime, postoji nekoliko primeraka stabala omorike ali te biljke su donesene sa Tare...

Kao klasje njihao nas je jugozapadni vetar kad smo se posle čitave decenije našli pred Pančićevim mauzolejom na Kopaoniku. I to, zamislite slučajnost! Dvadeset petog februara 1968.godine na dan Pančićeve smrti tačno pre 80 godina. Duvao je – kako su nam stručnjaci govorili – oko 100 km na čas. Dostiže ponekad i 190 km, ali samo na samom Suvom Rudištu. Nekoliko desetina metara niže, već je zupanije. Dabome, kad teme planine postane meta razjarenih vetrova onda nema ni govora o kakvom kretanju. Obara i prevrće sve što nije kadro da odoli; ni jaki planinski psi se tada ne usudjuju da prkose oluji.

Izuzetna moć sunca po kotlinama i ravnicama zimi se ne oseća; s njegovom snagom i kakvim blagotvornim svojstvom ljudi delo i ne računaju. Ni na kraj pameti im nije da ono, naročito u drugoj polovini zime, na planinama ne znači samo izvor svetlosti i svakidašnjeg života. U to doba, odbijajući svoje zrake, pruža čoveku ono što mu nikakvo letnje sunce podariti ne može.Značaj planinskog sunca i belog ogrtača, kao i onog dokle čovek može gledati – a zimi se s planine i dalje i jasnije vidi – kod nas je malo ko uvideo. Nema banje, lečilišta ni oporavilišta koje se može ravnati sa Kopaonikovim zimskim nedrima.