Kao klasje njihao nas je jugozapadni vetar kad smo se posle čitave decenije našli pred Pančićevim mauzolejom na Kopaoniku. I to, zamislite slučajnost! Dvadeset petog februara 1968.godine na dan Pančićeve smrti tačno pre 80 godina. Duvao je – kako su nam stručnjaci govorili – oko 100 km na čas. Dostiže ponekad i 190 km, ali samo na samom Suvom Rudištu. Nekoliko desetina metara niže, već je zupanije. Dabome, kad teme planine postane meta razjarenih vetrova onda nema ni govora o kakvom kretanju. Obara i prevrće sve što nije kadro da odoli; ni jaki planinski psi se tada ne usudjuju da prkose oluji.

Izuzetna moć sunca po kotlinama i ravnicama zimi se ne oseća; s njegovom snagom i kakvim blagotvornim svojstvom ljudi delo i ne računaju. Ni na kraj pameti im nije da ono, naročito u drugoj polovini zime, na planinama ne znači samo izvor svetlosti i svakidašnjeg života. U to doba, odbijajući svoje zrake, pruža čoveku ono što mu nikakvo letnje sunce podariti ne može.Značaj planinskog sunca i belog ogrtača, kao i onog dokle čovek može gledati – a zimi se s planine i dalje i jasnije vidi – kod nas je malo ko uvideo. Nema banje, lečilišta ni oporavilišta koje se može ravnati sa Kopaonikovim zimskim nedrima.